Pored hiperprodukovanih zvezda latino sapunica, Venecuela brzo dobija još jedno svetsko poznato lice. Upoznajte Hugo Čaveza, novu super-zvezda neo-komunizma. Njegova misija je borba protiv zle severne Imperije i pružanje boljeg života sopstvenom narodu; međutim, metod njegove borbe bi bio jednako dobro poznat teksaškim magnatima i saudiskim prinčevima.
 40 godina ranije, nesuđeni lekar i kubanski ministar pronašao je svoj kraj na kraju vojnog automata. Tom skromnom streljanju u malom bolivijskom brdskom selu predhodile su godine krstarenja putevima Južne Amerike sa revolucijom u srcu i puškom preko leđa. Gevara nije da postigne silom ono što je Kastro na Kubi postigao višegodišnjom patnjom i strpljenjem; narodi Amerike nisu kupili ono što je Če prodavao.
Danas Čavez ponovo krstari tim zemljama, ali više ne drumovima, već nebom Južne Amerike; revolucionarnu pušku je zamenila državna čekovna knjižica.
Šta to poseduje Čavez što ga čini releventnim?
Novu viziju utopije ravnopravnog sveta? Cinične, proste šale na račun Džordža Buša?

To nisu stvari koje zanimaju paragvajce, argentince i druge nacije. Nafta govori više za Venecuelinu stvar nego najbolji Čavezovi govori. Prijatelji će dobiti 50% popusta na kupovinu energenata; Karakas će investirati milione, ako ne i milijarde u razvoj pasivnijih regiona. Industrija će rasti, narodi će živete sve bolje i bolje, a da se nigde neće čuti ni naznaka engleskog sa američkim akcentom. Narodni Predsednik Hugo kupuje prijateljstvo svih naroda kontinenta.

Naravno, sve to zvuči više nego sjajno, ali i dalje više mrlja realnosti kvari Čavezov blistavi mural pravednog radničkog sveta.

Prva je zbližavanje sa Iranom. Dve zemlje, osim naftnih rezerva i tvrdog, netransparentnog političkog sistema, nemaju gotovo ništa zajedničko. SAD su nehotice odigrale ulogu provodadžije koji je spojio ove ljubavnike sa suprotnih krajeva sveta; prezir koji "rukovodstvo" (u nedostatku boljeg izraza) oseća prema Zemlji Mogućnosti napravio je od fundamentalnih islamista i tvrdih komunista najbolje prijatelje i saveznike.
Problem je što je istorija pokazala da su savezi na bazi ''neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj'' redovno bili kratkotrajni i usiljeni. Isto se oseća i u zagrljajima Čaveza i iranskog predsednika Ahmadinidžada; odnos zasnovan na koristi koji ne ide dublje od toga. Drugi problem je mnogo ozbiljniji. Tokom 2007, Čavez zatvara jedinu privatnu TV stanicu u zemlji. Građani izlaze na ulice i posle više meseci, država nevoljno vraća program, ali sa znatno manjom emisijonom snagom.

Ostajući verne sebi, iteracije komunističkih sistema opraštaju sve, ali pluralizam mišljenja kao i večni strah od unutrašnjih neprijatelja usmerenih na urušavanje socijalnog raja u izgradnji ostaje nepremostiv.
Isti poriv hapsi građane koji prave sajtove o masakru na trgu Tjenmen i postavlja virtuelni veliki firewall na najnapredniji mediji čovečanstva u najvećoj komunističkoj zemlji na svetu.

Kao i drugi komunistički upravnici, Čavez shvata da je plebes prostodušan i pošten, ali i lako zavodljiv.
Zao duh kapitalizma vreba iz senke; jedna Prava Istina je u opasnosti da dobije različita tumačenja i postane Više Istina, zbunjujući tako lakoverne radnike i seljake.

Da li će to Čavez dopustiti? Naravno da ne; previše mu je stalo do njih da bi im dopustio da se sami zavedu...