U Afganistanu, američki vojnici očekuju da budu napadnuti. Van dobro utvrđenih baza, njihovi konvoji su cenjene mete u polu-gerilskom ratu iscrpljivanja. Ali, posledice poslednjeg napada Talibanima će pružiti nešto vrednije od američkih tela – bes običnih ljudi.

 

U afganistanskoj provinciji Nangahar bombaš-samoubica detonira svoj eksploziv u blizini američkog konvoja. Taktika je uvezena iz Iraka, gde su takvi napadi svakodnevni. Afganistanski Talibani su, međutim, naslednici Mudžahedina koji su u istoj zemlji dvadeset godina ranije tražili mučeništvo pred ruskim tenkovima i helikopterima sa lanserima granata. Bilo je potrebno nekoliko godina da talibanske vođe prihvate nove metode borbe.

Konvoj je pogođen. Eksplozija protresa vozila, probija bubne opne, vojnici na otvorenim kupolama su zasuti toplotom i šrapnelima svih dimenzija. Šta sledi? Amerikanci su takođe dobro upoznati sa taktikom. Prvi bombaš otvara rupu, drugi prolazi kroz nju. Da li je drugi napad neminovan? Konvoj se nalazi u naseljenom području i okružen je civilima koji su jednako pometeni eksplozijom. Konvoj otvara vatru na ljude.

Kasnije su se verzije razdvojile. Svedoci navode da su američki vojnici zapucali bez razloga; američki komandanti navode da su neki od civila bili naoružani i da su čekali u zasedi. Broj mrtvih civila se nalazi između 16 i 8, ali to nije bitno afganistancima koji protestvuju protiv američke vojske. Šta se zaista desilo? Da li je bilo boraca među gomilom, ili su preplašeni američki vojnici prenaglo reagovali na nepostojeću opasnost? Obe mogućnosti su se već dešavale. U svakom slučaju, posledice su iste. Srca i umovi stanovnika Afganistana, manje neuspešne priče iz američkog ''Rata protiv terora'', malo su dalje od Međunarodne koalicije i malo bliže talibanskim i plemeskim alternativama. Ruke američkih, kanadskih, britanskih i drugih stranih NATO vojnika malo su dalje od slatkiša koje dele lokalnoj deci, a malo bliže oružiju.